Kavkaz #2 – Maršrutke, votka i Armenija

Da bismo se zaputili put Mtskhete, tribali smo otić u predgrađe Tbilisija, na misto di se spajaju pazar na kojen se prodaje sve i svašta, te nešto šta bismo mogli nazvat kolodvorom. Kad se maknete iz centra grada svugdi su više-manje tmurne i sive boje. Ipak je vidljiv utjecaj iz SSSR-a na svakom koraku, vremena u kojem je Gruzija bila prilično zabačena i ne pretjerano razvijena pokrajina. Jedino in nije bilo loše u vrime Staljina, koji je, ako niste znali, bia Gruzijac. Na tom „kolodvoru“ je parking njihovih karakterističnih minibuseva, poznatijih ka maršrutke. Maršrutkesu stari raspadajući kombiji, u kojih se natiska hrpa Gruzijaca, svaki s par kila povrća koje su došli prodavat ili kupit, te tu i tamo neki zalutali stranci ka nas dvoje. U svakom slučaju, prejeftine su, vožnju dulju od sat vremena smo platili otprilike koliko bi u Splitu platili vožnju od Pazara do Splita 3.

Kako smo upali u priču s nekin Gruzijcem koji je zna pričat engleski, propustili smo stanicu pa smo iskočili na prvoj idućoj, odakle nas je čekalo nekih po ure šetanja unazad. Dok smo šetali, odjednon smo livo od ceste ugledali neke čudne građevine koje izgledaju ka divovski pitari. Još do dan danas nismo uspili zaključit šta je točno to, al uživo je izgledalo prilično jezivo, sigurno nismo nikad vidili ništa slično. Ako ko ima kakvu smislenu teoriju, rado ću je saslušat.

Sve to hodanje se ipak isplatilo jer je misto do kojeg smo došli bilo prilično idilično, zapravo pravo osvježenje u usporedbi sa „sivim“ Tbilisijem. Inače, Mtskheta je jedan od najstarijih kontinuirano naseljenih gradova na svitu i sveti grad gruzijske pravoslavne crkve. Naravno, uspili smo propustit zadnju maršrutku za nazad, pa smo već planirali di ćemo prespavat, a da se ne smrznemo. U zadnji sekund, naišli smo na lika koji je tia podilit taxi nazad do glavnog grada, i to po nekoj simboličnoj cijeni kako se vozač ionako mora vratit.

Posli toga smo se vratili u naš hostel u Tbilisiju, di nas je dočeka Bjelorus, koji nan je donia neku svoju domaću votku da probamo. Inače, to je navika koju je cili niz ljudi ima u Gruziji i Armeniji – davat nam da probavamo njihove očajne votke. Isto tako i prvi u nizu kojen smo blefirali kako mu je votka ludilo. Upoznali smo i simpatičnog Azerbejdžanca, koji je samo popia malo votke i otiša spavat, nije bia nešto pretjerano druželjubiv.

I tako, dok smo pričali i patili ispijajući votku koja je imala okus ka čisti etanol, odjednom je u hostel ušlo 6 sumnjivih tipova u crnin kožnim jaketama. Tražili su Azerbejdžanca, i rekli svima ostalima da izađu iz sobe. Kusića nije bilo, jer je već par minuti prije toga otiša na WC, pa smo se vlasnik hostela, Bjelorus i ja, okupili i pratili razvoj događaja. Vlasnik nan je reka da već zna te tipove i da su oni armenski šverceri auta koji sigurno nisu dobronamjerni. Situacija je izgledala dosta napeta nekih 10-ak minuta, al onda su uspili razriješit nesporazum koji god da je bia, pa se „vesela“ ekipa skupila i napustila hostel.

Nakon te noći nije nan teško palo napustit hostel i iz Gruzije otić put Armenije. Dok smo se vozili od Tbilisija do Yerevana prošli smo baš lipe planinske krajolike i stali u nekoliko malih mista di smo uživali gledajući kako peku kruv u podzemnim pećima,  šta izgleda gotovo suludo opasno kad se „pekari“ nagnu priko peći da ubace kruv unutra.

Armenija je država posebna po puno toga i svakako zaslužuje da se o njoj kaže par riči. Ka prvo, njen geopolitički položaj je najblaže rečeno loš. Sa zapadne strane joj se nalazi Turska, koja je sprovela genocid nad Armencima 1915. u kojem je poginulo između milijun i milijun i po Armenaca, a otada i drži okupiran dio teritorija koji je prije pripada Armencima. Pogotovo bolno je šta drže njihovu „svetu planinu“ Ararat, koja se lipo vidi iz glavnog grada Armenije Yerevana. Ali tu nevoljama nije kraj. Na istoku se nalazi Azerbejdžan s kojim su još uvik službeno u ratu. Armenci drže pod kontrolom jedan otok teritorija okružen Azerbejdžanom, s koridorom – Nagornji Karabah, dok Azerbejdžanci drže pokrajinu Nahičevan. S južne strane se nalazi Irak, šta ne triba posebno objašnjavat da nije baš najbolje,  dok jedini susjedi s kojima imaju normalne odnose su Gruzijci na sjeveru. Usprkos svim poteškoćama, a pogotovo ako se uzme u obzir malen broj stanovnika (3 milijuna), Armenci imaju impresivnu i prilično interesantnu kulturu.

Prva zanimljivost je da je većinska vjera apostolsko kršćanstvo, jedan od najranijih oblika kršćanstva, prisutan samo u Armeniji i Etiopiji. Druga zanimljivost je armenski jezik i pismo. Armensko pismo je priča za sebe, originalno i meni totalno čudno. Čudna poveznica je da tim pismom pišu samo Armenci i Baski. Dominantna teorija kod povjesničara danas upravo i govori da su Baski potomci izbjeglih Armenaca. Teorija koja me na prvu dosta iznenadila i prema kojoj san bia dosta skeptičan dok nisan dobro prokopa po internetu pa se pokazala točnom.

E, sad, rezultat takvog položaja di su okruženi neprijateljima i konstantnim stanjem rata je pogodovala dominaciji najčišćeg oblika macho kulture koje san ikad vidia. Bez imalo pretjerivanja, svaki lik nosi crnu kožnu jaketu i šeta raširenih ruku ka prosječan splitski „krkan“. Iako ih je većina visoka negdi oko 170cm. Ne mogu se baš ni pohvalit nekom velikom tolerancijom. Jednog Moldavca kojeg smo upoznali je skoro istuklo na ulici jer je nosia šarenu boršu. Mislin, imali su oni neko vrime čak i navodno popularan gay club usrid Yerevana, dok ga jedne večeri neko nije raznia bazukom. Policija je izjavila nešto u stilu da je riječ o požaru, unatoč snimci nadzorne kamere u kojoj se vidi raketa iz bazuke koja leti prema klubu.